Svetitelji

SVETA BLAŽENA  MATRONA MOSKOVSKA – ŽITIJE - Drugi  deo

 

… Kad je počeo rat Matrona, koja je duhovno mogla da se nalazi na više mesta, često bi ponavljala da je nevidljivo prisutna na frontovima i da pomaže ratnicima. Ona je predvidela da Nemci neće zauzeti grad Tulu i njeno proročanstvo se obistinilo.                              

U toku dana Matronuška je mogla da primi pedesetak ljudi koji su joj dolazili sa svojim duševnim i telesnim nevoljama. Nikom nije odbijala da pruži pomoć, ali je prepoznavala one koji su joj dolazili sa zlim namerama. Neki ljudi su dolazili misleći da je ona narodski lekar koji može da skine urok, ali bi brzo shvatili da je pred njima Božiji čovek koji ih vraća Crkvi. Matrona nikad nije naplaćivala svoje usluge. Ona je glasno čitala molitve, najčešće one najosnovnije - "Oče naš", "Da vaskrsne Bog", devedeseti psalam i drugo.Pružajući isceljenje nevoljnicima matuška je tražila od njih da veruju u Boga i da ne greše više u životu. Sa kakvim nevoljama su hrlili ljudi k njoj? Pa, sa najobičnijim, svakidašnjim, kao što su teške bolesti, opasnost da se raspadne porodica, teškoće na poslu, progoni i slično. Jedna od žena bliskih Matroni, P. S. Anosova, koja je često posećivala svog brata na klinici za nervne bolesti, ispričala je sledeći događaj: "Jednom, kad sam išla kod brata, sa mnom je putovao jedan bračni par - išli su po svoju ćerku. I u povratku smo putovali zajedno. Odjednom je ta osamnaestogodišnja devojka počela da laje. A ja kažem njenoj majci: "Žao mi je vas. Mi sad prolazimo pored Caricina, hajde da odvedemo vašu ćerku kod Matrone..." Otac devojke, general, ni da čuje. Ali majka, kao majka, pristade i mi svratimo kod Matuške... Kad su devojku doveli pred Matronu ona se sva ukoči, stade Matronu pljuvati, otimati se od roditelja. A Matrona kaže: "Pustite je. Sad će je proći". Devojka pade, poče da se valja po podu, bljujući krv... Ali se ubrzo umiri i zaspa. Spavala je tri dana i tri noći, a kad se probudila bila je potpuno zdrava".                                                                                                 

Z. V. Ždanova priča da je 1946. godine u njihov stan, gde je tada boravila Matrona, došla jedna žena, koja je je bila bezbožnik. Koristeći svoj visoki položaj ona je bolesnog sina vodila lekarima širom Evrope, ali mu nije bilo leka. "Čula sam za vas i došla sam da tražim pomoć kao očajna majka. Nemam više kome da se obratim". Matrona je upita: "Ako ti Gospod isceli sina, hoćeš li poverovati u Boga?" Žena odgovori: "Ja, nažalost, ne znam šta je to". Tada Matrona zatraži vode i u prisustvu nesrećne majke stade naglas da čita molitvu nad vodom. Pružajući zatim tu vodu majci, Blažena reče: "Idi odmah kod njega u bolnicu, dogovori se sa bolničarima da ga čvrsto drže. On će se otimati, ali ti nastoj da mu ovu vodu sipaš u oči i svakako u usta".                           

 Ždanova se dalje priseća: "Nešto kasnije brat i ja smo bili svedoci kada je ta žena opet došla kod Matrone. Ona se na kolenima zahvaljivala matuški, jer je njen sin potpuno ozdravio. Kad je došla u bolnicu uradila je sve onako kako je Matrona tražila. Kada su joj izveli sina, pošla je prema njemu. Bočica sa svetom vodicom bila joj je u džepu. Sin se otimao i vikao: "Mama, baci ono što imaš u džepu, nemoj da me mučiš!" Žena se prenerazila otkud sin zna šta ona ima u džepu. Hitro izvadivši bočicu, poprskala ga je po očima, a uspela je da pogodi i usta. Sin se odjednom umiri i za nekoliko dana bio je otpušten sa klinike."                                                                                                                         

 I mnoga još čuda i isceljenja činila je Blažena matuška Matrona, pomažući nesebično ljudima.                                                                        

Kakvom su zapamtili Matronu ljudi koji su joj bili bliski? Bila je sitna ženica, sa malim skoro detinjim rukama i nogama. Sedela je obično prekrstivši noge na krevetu ili na velikom sanduku. Blago, prosvetljeno lice, blagi glas.

 

Ona je pružala utehu bolesnima, milovala ih je po glavi, često bi ih prekrstila, ponekad se šalila, a ponekad, bogami, znala i da ih strogo prekori. Nikad se nije žalila na svoje muke i nevolje. Ona nikad nije propovedala, nikad nije podučavala. Davala je određeni savet, kako da se postupi u ovoj ili onoj situaciji, zatim se molila, davala blagoslov.                                                                  

Matuška je bila škrta na rečima. Na pitanja je odgovarala veoma kratko.                                                                           

 Među ljudima bliskim njoj ostale su u sećanju i neke njene pouke opšte prirode. Matuška je učila da se ne osuđuju bližnji. Ona je govorila: "Ne treba osuđivati druge ljude. Bolje je da malo češće misliš o sebi. Svaka će ovčica biti okačena za svoj repić. Šta te se tiču tuđi repići!" Matrona je učila da se ljudi moraju prepuštati volji Božijoj. Da žive sa molitvom. Da se često krste, da krste i okolne predmete kao zaštitu od zlih sila. Savetovala je da se ljudi što češće pričešćuju: "Branite se krstom, molitvom, svetom vodicom, svetim pričešćem... uvek pred ikonama nek vam gori kandilo". Blažena matuška učila je da se vole stari i nemoćni: "Ako vam neko od njih počne da govori nešto uvredljivo ili neprijatno, nemojte slušati i ljutiti se, već im pomozite. Oprostite im i pomozite, ma šta oni rekli ili uradili".                                                                                                              

   Matrona nije dozvoljavala da se snovima pridaje nekakav značaj: "Ne obraćajte nikada pažnju na snove, oni mogu biti đavolja rabota". Osim toga Blažena matuška je upozoravala ljude da ne trče od jednog do drugog duhovnika ili vidovitog učitelja, jer je to samo uzaludno trošenje duhovnih snaga. "Ako već idete kod sveštenika ili duhovnika po savet, onda se usrdno molite da mu Gospod pošalje mudrost da vam da pravi savet". Govorila je da se ne treba mnogo interesovati za lični život sveštenika. Savetovala je onima koji teže hrišćanskom savršenstvu da se ne izdvajaju od drugih spoljašnjošću (crnom odećom ili slično). I stalno je poučavala da se sve nevolje moraju strpljivo podnositi. "Kad idete u hram nemojte ni u koga gledati, molite se zatvorenih očiju, ili svoj pogled usmerite prema ikoni". Matrona je smatrala da je upotreba kozmetike veliki greh, jer čovek izobličuje svoj lik, dodaje mu nešto što mu Gospod nije dao, stvara lažnu lepotu. Matronuška je govorila: "Vrag ne spava - molite se stalno. Smrt uvek iznenadi, pa se ne sme živeti bez molitve. Vrag nam je na levom ramenu, a anđeo na desnom. I svako od njih svoju knjigu ima: u jednu se beleže naši gresi, a u drugu dobra dela. Krstite se što češće! Krst je kao brava na vratima. I hranu treba prekrstiti. Snagom Časnog Životvornog Krsta branite se i spasavajte!"                                       

O vradžbinama matuška je često govorila: "Za onoga ko je dobrovoljno stupio u savez sa silama zla i bavi se raznim čarolijama pred Bogom nema spasa. Oni mogu možda nekad u nečemu da pomognu, ali dušu sigurno uništavaju".                         

 Masovno kidanje veza sa Crkvom, agresivni ateizam, jačanje otuđenosti i zla među ljudima, odbacivanje tradicionalne vere i život miliona ljudi bez crkvenog pokajanja, doveli su do teških duhovnih posledica. Matuška Matrona je to odlično osećala i shvatala.U dane masovnih manifestacija matuška je tražila od svih da ne izlaze na ulicu, da zatvaraju prozore, roletne, vrata, jer tušta i tma demona ispunjavaju čitavo prostranstvo, čitav vazduh i obuhvataju sve ljude.                                                                                           

Jednom prilikom Zinaida Ždanova upita Blaženu Matronu: "Kako je Gospod dopustio da se toliki hramovi razore i zatvore?" (Mislila je svakako na sve godine posle pobede bezbožnika u oktobru 1917. godine). A matuška joj reče: "To beše volja Božija i broj hramova se smanjio zato što je broj verujućih ljudi strašno opao pa nema kome da se služi".               

"Pa, što se niko ne suprotstavlja?" A ona će na to: "Narod je kao pod hipnozom, ne zna za sebe, strašna sila je pokrenuta... Ta snaga lebdi u vazduhu, prodire svuda. Ranije su ljudi posećivali hramove, nosili na sebi krstiće, njihovi domovi bili su zaštićeni ikonama, kandilima, osvećivanjem. Te sile su mogle samo da prolaze pored, a sad se naseljavaju među ljude koji su odbacili Boga."                                                                                                        

 Živeći kod porodice Ždanov, u rejonu Arbat, Matronuška se ispovedala i pričešćivala kod oca Dimitrija iz Crkve na Ulici Krasnaja Presnja. Neprestana molitva pomagala joj je da nosi teško breme služenja ljudima, što je s obzirom na njeno zdravlje bio pravi podvig, i izraz najviše ljudske ljubavi. Deleći sa ljudima njihove nevolje, bolesti, muke, moleći se za njih matuška bi se tako umarala, da pred kraj dana nije bila u stanju ni da govori, već je, ležeći oslonjena na svoju ruku, tiho ječala. Ali unutrašnji duhovni život Blažene Matrone ipak je, čak i za najbliže, ostao tajna. To međutim, nije smetalo ljudima da čvrsto veruju da je ona pravi podvižnik Božiji i sveti čovek. Podvig Matrone bio je u ogromnom trpljenju, čiji je izvor bio vatrena ljubav prema Bogu i čistota srca. Upravo su o takvom trpljenju, koje će spasavati hrišćane kad dođu poslednja vremena, govorili sveti Oci Crkve. Kao prava podvižnica, Blažena matuška je poučavala ne rečima, već čitavim svojim životom. Rođena bez očiju, ona je sve učila da idu trnovitim, ali pravim putem spasenja. Ona je ceo svoj život provela nemajući svoj krov nad glavom, nemajući nikakvih dobara. Svaki dan njenog života bio je lavina nevolja i jada ljudi što su dolazili k njoj. Pružala je pomoć i isceljenje nebrojeno puta. Uzela bi svojim detinjim rukama glavu nesrećnika, pomolila se za njega i čovek bi od nje odlazio pun utehe. A ona, onemoćala, samo bi malo prilegla i nastavljala da se moli po celu noć. Za vreme rata bilo je mnogo slučajeva da je rodbini nestalih svojom prozorljivošću otkrivala da li je njihov najbliži živ ili ga već treba pominjati kao mrtvog. Poštovali su je i dolazili kod nje i mnogi jereji. Primala je i mlade i stare, ali neke je i odbijala. Sa nekima je razgovarala kroz pouke, a sa drugima najobičnijim jezikom. Jednom joj se požalila Zinaida: "Jao, matuška, moji živci..." A ona će na to: "Kakvi živci! ... Zašto na frontu i u tamnici nema živaca? ... Treba trpeti, vladati sobom". Kad bi nekoga iscelila od fizičke bolesti ona bi objašnjavala: "Telo je kućica Bogom dana, pa je treba obnavljati. Bog je, stvarajući svet, dao nama i lekovito bilje i to se ne može prenebregavati".

 

Matuška je često bila tužna: "Žao mi vas je... Dočekaćete poslednja vremena, život će postajati sve teži i teži... neizdržljivo težak. Doći će vreme i pred vas će staviti krst i hleb i reći - birajte!"                                                                                                    

 Matronuška je ponavljala: "Ako narod izgubi veru u Boga, razne će ga patnje snaći. A ako se ne pokaje - nestaće sa lica zemlje. Koliki narodi nestadoše! Molite se, preklinjite, pokajte se! Gospod nas neće ostaviti i sačuvaće zemlju našu".                         

Poslednje stanište na ovoj zemlji Matronuška je imala u ulici Kurganskoj broj 23. u Podmoskovlju. Kao da je, osećajući veliku iznemoglost, želela da se bar malo skloni od ljudi. Međutim, i ovde su u velikom broju dolazili k njoj nevoljnici i nesrećnici. Pred samo upokojenje Blažena matuška, već potpuno iznemogla, zamoli da se ograniči broj ljudi koje je dnevno primala. Vreme prelaska u drugi život Gospod joj otkri tri dana pred smrt i ona je to iskoristila da se oprosti od najbližih i da da potrebna uputstva. Zamolila je da je opoje, u Rizopoloženskoj crkvi, u Donskoj ulici, otac Nikolaj (Golubcov) koji ju je izuzetno poštovao. Zabranila je da joj se na sahranu donose venci i cveće. Kad je pred samu smrt otac Dimitrije došao da je ispovedi i pričesti ona je bila strašno uznemirena: "Zar se i vi bojite smrti?" - upita je on. "Bojim se!"

 

Blažena matuška Matrona upokojila se u Gospodu 2. maja 1952. godine. Sahranjena je 4. maja, po njenoj želji, na Danilovskom groblju, kraj crkve "da bi mogla da sluša službe Božije". Blažena Matrona je predskazala: "Posle moje smrti malo će ljudi dolaziti na moj grob, samo najbliži. A kad oni umru, moj grob će ostati sasvim zapušten. Ali proći će godine, saznaće ljudi za mene i poći će ovamo da mole za pomoć. I ja ću svima pomagati, jer ću ih sve čuti". I još je pred smrt rekla: "Dolazite k meni i pričajte mi kao da sam živa, a ja ću Boga moliti da vaše molbe budu uslišene. Sve vas, koji mi se obraćate tražeći pomoć, ja ću posle vaše smrti gore dočekivati".                   

 Prođe tridesetak godina i njena humka na Danilovskom groblju postade jedno od svetih mesta pravoslavne Moskve i Rusije. Sada za Matronu znaju desetine hiljada pravoslavnih ljudi. "Matronuška" - nežno je zovu, a ona, kao i za života, pomaže ljudima.

 Ono što je najčešće govorila Blažena Matrona bilo je

"Ne treba osuđivati druge"                                                                          

 Oni koji je pamte Matronu Dimitrijevnu Nikonovu kažu da je bila sitna ženica, sa malim, detinjim šakama i stopalima. Imala je blago, prosvetljeno lice i isti takav glas. Nikad nije propovedala, ni podučavala. Davala je savet i blagoslov, i potom se molila. Ostale su zapisane neke njene pouke:"Ne treba osuđivati druge ljude. Bolje je da malo češće misliš o sebi"; "Branite se krstom,molitvom, svetom vodicom, svetim pričešćem". Upozoravala je ljude da ne trče kod vidovnjaka većda se prepuste volji Božjoj...Takvih priča je mnogo. Još za života blaž.

 Za portal Ezo Svet piše Zoran Šumadinac

Pročitano 69 puta
Share this article

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…