Svetitelji

SVETA BLAŽENA  MATRONA MOSKOVSKA – ŽITIJE - Prvi deo

U pravoslavnom svetu na žalost veoma je malo spoznanja o ovoj velikoj  svetici koja je od samog rođenja  pripadala svetima.Iako  je rođena bez telesnih očiju imala je savršen duhovni vid.    

                                                                                                                                                                                                 

U Moskvi postoji preko hiljadu hramova, od toga su dve trećine jedinstvene svetinje za pravoslavne vernike i jedinstveni arhitektonski i istorijski spomenici.Pokrovski manastir u centru Moskve, jedna od najvećih svetinja u Rusiji. U ovaj manastir svakodnevno dolazi hiljadu hodočasnika da se pokloni moštima blažene Matrone Moskovske. Na moskovskoj stanici metroa "Taganka-Marksistkaja" svakodevno se viđa ista slika: kolona ljudi ide u jednom pravcu - ka Pokrovsko stavropigijalnom manastiru, i svako u ruci nosi cveće... Cveće za svoju Matronošku, kako je odmila zovu Rusi veliku svetiteljku blaženu Matronu Moskovsku. Nema Rusa koji se pri pomenu njenog imena neće prekrstiti i ispričati o nekom čudu svete Matrone.                                 

Sveta blažena Matrona (Matrona Dimitrijevna Nikonova) rođena je 1881. godine u selu Sebino (Tuljska gubernija), na dvadesetak kilometara od čuvenog Kulikovog polja. Njeni roditelji, Dimitrije i Natalija, bili su veoma pobožni, vredni i pošteni ljudi. U siromašnoj seoskoj porodici bilo je već troje dece (Ivan, Mihailo i Marija) tako da je četvrto dete predstavljalo veliki teret. Zato su roditelji razmišljali da je po rođenju daju u sirotište dobrotvora kneza Golicina. Ali majka male Matrone usni čudan san: bela ptica sa ljudskim likom, zatvorenih očiju spusti joj se na ruku. Bogobojažljiva žena primi to kao nebesko znamenje i reši da dete ostane u porodici. Dete je rođeno slepo. Na krštenju je dobilo ime Matrona u čast prepodobne Matrone Carigradske, podvižnice koja je živela u petom veku. O tome da će dete biti nešto posebno ostalo je svedočanstvo sa njenog krštenja. Kada je sveštenik spustio Matronu u kupelj, svi prisutni su ugledali nad detetom miomirisni dim. Sveštenik otac Vasilije, koga su meštani smatrali za pravednika, bio je veoma iznenađen:"Mnogu sam decu krstio, ali ovako nešto doživeh prvi put. To će dete biti u Bogu sveto". I dodade da će dete njemu predskazati dan smrti. To se kasnije i desilo. Jedne noći Matrona reče majci da je otac Vasilije umro. Uplašeni roditelji otrčaše do crkve, i zaista, otac Vasilije se upokojio u Gospodu.                                    

Devojčica je imala i spoljašnje obeležje. Na prsima je imala ispupčenje u obliku krsta. Kad joj je majka zamerila što je skinula sa sebe krstić, Matrona reče:

"Pa ja imam svoj!"

 

Matrona nije bila samo slepa, ona je rođena potpuno bez očiju! Očne duplje su joj bile zatvorene očnim kapcima, kao kod one ptice koja se javila njenoj majci u snu.Deca su je zadirkivala, rugala joj se, gurala je u jamu da vide kako će se jadna izvući. Zato je veoma rano prestala da se igra sa decom, provodeći skoro čitavo vreme u kući. Već sa sedam-osam godina kod nje se otkrio dar isceljivanja i prozorljivosti. Kuća njenih roditelja bila je blizu Crkve Uspenja Presvete Bogorodice, lepog hrama, jedinog za desetak okolnih sela. Blagočestivi roditelji su veoma često posećivali bogosluženja vodeći uvek Matronu sa sobom. Kad je poodrasla, počela je sama da odlazi u hram, pa je ubrzo naučila molitve. Kada bi se njenoj majci omaklo iz sažaljenja "moje jadno nesrećno dete", ona bi odvratila sa čuđenjem: "Zašto sam ja nesrećna? To su Miša i Vanja nesrećni".Od ranog detinjstva Bog je obdario Matronu darom prozorljivosti i isceljivanja. Ona je predviđala nesreće i upozoravala ljude. Od njene molitve ljudi su postajali zdravi i dobijali utehu u nevoljama. Počeli su da dolaze bolesnici i drugi nevoljnici iz udaljenih mesta. Želeći da se zahvale devojčici, ostavljali su roditeljima namirnice i poklone. Tako je to neželjeno dete postalo hranitelj porodice.Kasnije, Matroni se pružila prilika da putuje. Ćerka obližnjeg spahije, blagočestiva Lidija Janjkova vodila je devojčicu sa sobom na hodočašće u Kijevo-Pečersku lavru, Trojice-Sergijevu lavru, Petrograd i do drugih svetinja Rusije. Posetile su Kronštat. Posle završetka Svete liturgije, Sveti Jovan Kronštatski zamolio je vernike u Sveto-Andrejevskoj crkvi da oslobode prolaz do amvona 14-godišnjoj Matroni, rečima: "Matronuška, dođi k meni. Evo mi dolazi smena, osmi stub Rusije". Sveti pravedni otac Jovan nije objasnio svoje reči, ali je svakako time predvideo da će Matrona služiti Rusiji i ruskom narodu u najteža vremena bezbožnog boljševičkog progona Crkve.            

 Kad je Matrona napunila sedamnaest godina iznenada su joj se oduzele noge. Evo kako je ona sama opisivala taj trenutak: "Posle pričešća išla sam kroz crkvu i znala da će prići žena koja će mi oduzeti moć hodanja, ali je nisam izbegla jer je to bila volja Božija". I do kraja života ostade oduzetih nogu. Ali nikad nije roptala na Boga, već je pokorno nosila taj teški krst.

 

Još u mladosti Matrona je predskazala revoluciju: "Pljačkaće, rušiće hramove, sve od reda ti". Neka spahinica je neposredno pre revolucije kupila u Sebinu kuću i došla kod Matrone da joj kaže kako je naumila da podigne zvonaru. Matrona joj na to reče: "Ništa od toga neće biti". Tako se i desilo.                 

Za Crkvu Uspenja Božije Majke, nastojanjem Matrone bila je naslikana ikona Božije Majke "Pomoć nesrećnicima". Evo kako se to desilo: Jednom je Matrona zamolila majku da se obrati svešteniku, jer on u biblioteci, u tom i tom redu police ima knjigu sa tom ikonom. Sveštenik se veoma začudio jer je to bila istina. Matrona je rekla da će naručiti takvu ikonu, ali naravno, imati takvu ikonu bilo je jako skupo.Ona je blagoslovila žene da skupljaju priloge po okolnim selima. Mnogi su rado davali koliko su imali, ali je jedan mužik dao preko volje samo jednu rublju, a njegov brat samo jednu kopejku šegačeći se. Kada je Matrona prebirala taj novac, izdvojila je rublju i kopejku rekavši: "Majko, vrati onim ljudima ovaj novac, on kvari ostale pare". Kad je sakupljeno dovoljno novca naručena je ikona od ikonopisca iz Epifanije. Matrona ga je pitala da li može da naslika takvu ikonu. On je potvrdio, ali posle dosta vremena priznade da mu ništa ne polazi za rukom. Matrona reče ikonopiscu da se pokaje za svoje grehe, ispovedi se i pričesti. Tek kad je poslušao, ikona je bila urađena. Matrona se čitavog života nije rastala od nje. Ikona je bila završena oko 1915. godine, i ubrzo je postala poznata svetinja ovog hrama i narod je poštovao jer je bila čudotvorna. Ta ikona se danas nalazi u Pokrovskom manastiru u Moskvi, gde počivaju i mošti Blažene Matrone. Blažena Matrona je celog života bila okružena ikonama.U crkvi, u koju je išla kad je bila u Moskvi, tačno je znala gde se koja ikona nalazi. Jednom joj je neko rekao da je šteta što ne vidi svu krasotu Božijeg sveta. Na to je Matrona odgovorila da joj je jednom Bog otvorio oči i pokazao ceo svet, i zvezde na nebu i sve što je na zemlji: planine, reke, zelenu travicu, ptice... Blažena Matrona je bila potpuno nepismena, zato je sledeće svedočanstvo o njenoj vidovitosti još neobičnije. Jedna poznanica Matrone, Zinaida V. Ždanova, seća se kako joj je blažena pomogla."Ja sam 1946. godine morala da branim svoj projekat zgrade Ministarstva flote. Moj mentor stalno je cepidlačio, nije me primao na konsultacije i sve je bilo jasno, nameravao je da obori projekat. Čak mi je i pretio komisijom. Verovatno je znao da mi je otac u logoru. Taj rad mi je bio od životne važnosti jer sam izdržavala majku. Matuška Matrona me je tešila i obećala svoju pomoć. Jedne večeri, dok smo pile čaj, rekla mi je da ćemo prošetati Italijom, Firencom i Rimom, da pogledamo dela njihovih velikih majstora. I stade da nabraja i opisuje ulice, zgrade! Kod palače Piti ona mi skrenu pažnju na svodove i neke druge detalje koji mi mogu poslužiti u doradi projekta. Ta njena vidovitost me strašno potresla. Rano ujutro sam doterala projekat i on je prošao odlično!"Mnogo je ljudi dolazilo kod Matrone da traži pomoć. Jedan seljak iz susednog sela tražio je, preko drugih ljudi, da ga isceli. Matrona je poručila da on dopuzi u njeno selo (udaljeno 4 kilometra), pa će se pomoliti za njega. Njegova vera je bila toliko snažna da je on to učinio, a nazad je otišao na zdravim nogama.                                                                    

 Pomoć koju je pružala Blažena Matrona bolesnim ljudima bila je zasnovana na njenoj veri i njenim molitvama i nije imala ničeg zajedničkog sa takozvanim narodnim nadrilekarima, vradžbinama, magijama, bioenergetičarima. Zato su oni mrzeli Blaženu i činili joj svakojake pakosti, naročito kad je prešla u Moskvu.

 

Matrona je, u prvom redu, pomagala zajedničkom molitvom. Prelazak u Moskvu bio je donekle iznuđen, jer su njena braća postala partijski aktivisti i dolazak pobožnih ljudi u njihovu kuću nije im bio po volji, a mogao je da ima i neželjene posledice. Tako je Blažena Matrona 1925. godine napustila rodni dom i preselila se u Moskvu koju je veoma volela i nazivala je "svetim gradom i srcem Rusije". Tako je počeo novi period u životu Matrone, period skrivanja (nekoliko puta je jedva izbegla hapšenje) i seljakanja kod poznanika i pobožnih ljudi. Pre rata matuška je živela kod sveštenika Vasilija i njegove popadije Pelagije, dok nisu uhapšeni. Jedno vreme boravila je u baraci od šperploče, gde joj se voda smrzavala u posudi i gde joj se zaleđena kosa lepila za zid... Najduže je boravila (1942-1949.) na Arbatu, kod one Zinaide Ždanov (kojoj je pomogla oko projekta) i njene majke. Ona nije mogla dobiti "propisku", tj. odobreni boravak u Moskvi, tako da joj je pretila neprestana opasnost od milicije. Međutim, ona bi nekoliko dana pred njihov dolazak prelazila na drugo mesto, štiteći tako i one ljude koji su joj pružali utočište. Jednom se desio i ovakav slučaj. Neko je iz komšiluka prijavio da slepa žena prima i leči ljude. Poslat je milicioner da privede prekršioca. Kada je ušao u sobu i hteo da uhapsi Blaženu, ona mu reče: "Ja sam slepa i nepokretna, ne mogu ti pobeći. Nego ti trči brzo kući, jer se tamo desila nesreća". Začudo, on je posluša, pohita kući i zateče požar i svoju ženu već zahvaćenu vatrom. Srećom, stigao je na vreme da je prebaci u bolnicu. Kad su ga u stanici upitali da li je pokupio slepicu, on im odgovori da nije, a i neće, jer mu je čudom spasila ženu.                                                                                                  

Boraveći u Moskvi, Matrona je često odlazila u svoje selo, ili su je zvali da pomogne nekome, ili bi se uželela svoje majke i svojih najbližih. Inače, njen život je tekao prilično jednolično, preko dana susreti sa ljudima, a noću molitva. Kao i podvižnici starih vremena, ona nikad nije pripremala postelju, već je samo dremala između dve molitve sa glavom na dlanu umesto jastuka. Tako su prolazile godine.                                                           

Jednom prilikom, godine tridesetdevete ili četrdesete, Matrona reče: "Evo vi se stalno oko nečeg svađate, nikako da se nagodite, a rat samo što nije počeo. Mnogi narod će izginuti, ali naš ruski narod će pobediti".                                                                     

Početkom 1941. godine, sestra Z. Ždanove Olga Noskova upita matušku da li da ode na godišnji odmor (dobila je uput u odmaralište, ali joj se nije išlo zimi). Matuška odgovori: "Idi odmah, jer posle dugo, dugo neće biti nikakvih godišnjih odmora. Biće rat. Pobedićemo. Moskvu neprijatelj neće osvojiti. U njoj će biti samo nešto požara. Iz Moskve ne treba odlaziti"…

 

Za portal Ezo Svet piše Zoran Šumadinac

Pročitano 68 puta
Share this article

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…