Šta nam se događa

Partizanka

Desilo se to u vreme oslobođenja od okupatora, neke 1945. godine.

Na vlast su došli komunisti. Stariji ljudi, pogotovu oni koji su voleli prognanog kralja i držali se starinskih običaja, bili su nekako zbunjeni.

Ti mirni domaćini su se radovali, kao i svi, oslobođenju zemlje, slobodi koja je ponovo, posle teških godina, ponovo zakucala na vrata njihovih kuća. Nije bilo više policijskog časa, zamračenih prozora, upada policije u domove mirnih građana...

Došli su oslobodioci, novi heroji, koji su izdržali četiri godine krijući se po šumama, i glad, i smrzavanje, boreći se sa okupatorima na sve moguće načine. Ideolozi komunističkog pokreta su bili učeni da nema Boga, a članovi komunističke partije su morali da raskrste sa religijom i da se odreknu starih običaja koji su bili vezani za nju. Za njih Bog više nije postojao, morali su da zaborave crkvu i njeno učenje, a popovi su bili izopšteni iz novog društva i neretko maltretirani od strane novog poretka. Odlazak u crkvu je bio strogi prestup i jedna vrsta anateme za člana KP...

U malom gradiću, odmah po okupaciji, slušajući o komunizmu od pravih, prekaljenih komunista koji su sa oduševljenjem pričali o tome, jedna mlada devojka se naročito bila zainteresovala. Dopala joj se priča o jednakosti i ravnopravnosti svih ljudi, koja se provlačila kao najvažnija u komunističkoj ideologiji. Humanost je bila jednako važna, toliko da su mnogi bili spremni da žrtvuju sopstveni život za nekoga ko pati, gladuje i ko je potlačen, bez obzira na sve. Sve ovo je znala ova mlada i lepa devojka, učila je o žrtvovanju od svojih komunističkih drugova. Opčinjena pričama i nekim novim osećanjima, našla je nekako vezu i prijavila se dobrovoljno da sa partizanima ode na front. Dobila je uniformu, kapu sa petokrakom zvezdom, naučila je mnogo o disciplini, druženju, drugarstvu, odrekla se mnogih mnogih stvari koje je trebalo da se dese u njenim mladim godinama...

Ali, kako je vreme prolazilo, devojka se sve više menjala; postala je mnogo ozbiljnija i nikada privrženija svojim novim drugarima i ideologiji. Ranije, pre nego što je rat bio i počeo, sa svojim roditeljima slavila je sve verske praznike, svoju slavu, pomagala majci u spremanju oko iste i redovno odlazila u crkvu. Roditelji su je naučili, još kao malu, da se svake noći pomoli Bogu pred spavanje. Živela je bezbrižno, sa saznanjem da je Bog čuva, i nju i njenu porodicu.

Tokom tih poslednjih godina rata bila je vrlo mlada kada je ušla u vatrene okršaje sa neprijateljem i videla i upoznala smrt; njene drugarice partizanke hrabro su jurišale, bez straha, i ginule pred njenim očima. I ona sama, poneta idealima, jurišala je zajedno sa njima u borbama do poslednjeg čoveka.
Vratila se iz rata živa i zdrava, prekaljena u borbama, daleko zrelija i vidno starija; sa njenog lica nestao je onaj mladalački osmeh koji je odavao veselu devojčicu, punu života i radosti. Znala je danima da sedi zamišljena, kao da je muče mnoge dileme... Sećala se Božića, Uskršnjih praznika koje je slavila sa svojim roditeljima i njihovim prijateljima... Svega toga više nije smelo da bude, ona je sada komunista, razmišljala je, i sve će to od sada ignorisati.

Majka nije smela mnogo da priča sa njom o tome, jer je naišla sa njene strane na potpuno nerazumevanje. Pokušavala je da je odgovori od takvih stvari, molila ju je da ih poseti bar za verske praznike, pošto oni nisu želeli da raskrste sa običajima kojih su se pridržavali čitavog života, ali ona nije htela ni da čuje za to. Zabranila je čak svojim roditeljima da slave slavu ubuduće, i govorila im da upamte da Boga nema, da su ceo svoj život bili u zabludi i laži.

Stari roditelji bili su pretužni zbog ovakvog stava njihove kćerke, ali su nastavili krišom da slave slavu, plašeći se da ih kćerka ne grdi i da se ne zamere sa njom. Ćutali su, nisu mogli da shvate kako je došlo do toga da su počeli da se plaše svoje rođene kćerke...

Devojka je zamerala svojim drugovima i drugaricama zbog njihove vere u Boga, a njeni poznanici i komšije, koji nisu bili uz komuniste, počeli su lagano, u vreme praznika, da kriju svoju decu od nje. Svi su polako počeli da je ignorišu, jer su zbog takvih "grehova" mogli vrlo lako da izgube posao i službu, i da budu proglašeni narodnim neprijateljima.

Mnogi ljudi su samo iz straha za svoju egzistenciju postajali članovi KP, a partija nikada manje nije imala ''sluha'' za vekovno verovanje našeg naroda i običaje. Devojka je vređala ljude, bila je beskompromisna u svojim postupcima i neumerena u ophođenju sa neistomišljenicima.Tako je postala i omražena među ljudima. A onda se, nije prošlo mnogo vremena, ozbiljno razbolela.
Počela je da slabi na oči svojih roditelja. Nije se osećala dobro, iako su obišli mnoge lekare koji nisu nikako mogli da se slože oko dijagnoze. Naime, po završetku rata se kod boraca-komunista masovno javljala tzv. reaktivna psihoza, neka vrsta histerične reakcije na sve strahote koje su pratile rat. Lekari su mislili da se to upravo dešava i sa njom i verovali su da će to s vremenom polako prestati. Nisu joj mnogo pomogli. Roditelji su u svom velikom očajanju pokušali da je ubede da ide u crkvu, da porazgovara sa popovima i da se pomoli Bogu za svoje zdravlje. Nije htela da čuje za to, tog istog popa je vređala pred ljudima, baš kao što nije ''štedela'' ni crkvu. Još više se povukla u sebe. Legla je u postelju, i više nije imala ni snage da ustane iz nje. Od prelepe, mlade devojke pretvorila se u bledu i mršavu spodobu koja je jedva mogla da govori... I tako danima i nedeljama...

Jednog jutra, kada se probudila, zatekla je uplakanu majku kako sedi na njenom krevetu. Rekla je majci tiho:
''Majko, obećaj mi nešto, molim te... kada budem umrla, sahranite me u onoj beloj haljini koju sam najviše volela da obučem na dan naše slave... Sanjala sam noćas jednog mladog čoveka koji je polako ušao u moju sobu, seo na moj krevet i tužno me gledao. Interesantno, mama, ali nisam osećala ni bol, ni umor, u glavi su mi bile čiste misli. Setila sam se naše slave, naših Božića i Uskrsa, kako smo se radovali svemu tome i zajedno se veselili...''

Majka briznu u plač:
''Pobogu, dete moje, nećeš umreti, šta je s tobom, pred tobom je ceo život. Nemoj tako da pričaš, molim te...''

Devojka se jedva nasmešila.

''Ne pričam, majko, napamet, već znam, osećam to... taj čovek iz sna pitao me je zašto sam izgubila veru u Boga, i zašto se tako ophodim prema ljudima... htela sam da mu kažem da mi je žao, ali sam mu odgovorila, nešto kao da je bilo jače od mene, da Bog ne postoji. Gledao me je blago, očima punim neke čudne topline i tuge u isto vreme, i rekao naposletku da ne može da mi pomogne, da je moje vreme došlo. Zatim je polako ustao, pomazio me po ruci, i nestao tiho kao što se i pojavio. Kao da je noćas zaista bio tu pored mene, kao da to nisam ni sanjala... I još nešto: neka mi svi oproste, vi na prvom mestu, što sam bila takva kakva sam bila, i Bog ako može i hoće isto... i molim te, pozovi našeg popa da mi na grobu očita opelo. I reci mu... reci mu da mi je žao zbog svega ružnog što sam mu rekla...''

Prošlo je još nekoliko dana. Devojka je samo ležala,prestala je da priča sa svima.Gledala je u jednu tačku, očima punim suza. Njene usne, tanke i blede, jedva da su se pomicale, izgledalo je kao da čita neku molitvu bez prestanka... Umrla je na drugi dan Uskrsa...

Osvanuo je Đurđevdan, sunčan i prohladan, kako samo on zna da bude vetar je čarlijao na mesnom groblju. Na devojčinom grobu stajao je sasušeni venac od belih ruža, sa kojih su letele bele latice svuda okolo, poput nekih velikih pahulja, istih kojima se kao dete radovala na Badnje veče...

Pročitano 186 puta
Tagovano
Share this article

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…