Šta nam se događa

Srebrnjaci iz rupca

„Pa, valjda u svakom mestu postoji čovek sa sličnom životnom pričom. Samo, mi u malim mestima, poznajemo svakoga. Znamo ga od rođenja, a naši oci znaju i dela njihovih očeva, dedova, pradedova... sve do navrndede. Možda je zato sve tako jasno. Vi se u gradu i ne poznajete, a kamoli da znate šta je čiji deda il' pradeda činio. A, vi i nemate vremena da raspredate – mogu misliti: trči da zaradiš, trči da po pijaci potrošiš, gledaj dobro sve što kupuješ, da što bolje kupiš za svoje mukom zarađene pare... Mi ti to beremo u bašti, voćnjaku, hranimo našu živinu, stoku, ne bacamo ništa... e, a uveče kada se umorimo od posla, sednemo uz vatricu, pa uz koju čašicu raspredamo priče... Sve se zna. I ko je u selu najpametniji, i ko je domaćin, i ko je raspikuća, i ko je jadan pameću skrenuo, i zašto…“

Tiho, sporo, mereći reč po reč, k’o plašeći se da će se reči osvetiti ako ih ne izgovori kako treba, počinjao je priču deda Boža. Ima starina preko osamdeset, valjda ih i dožive jer je vazda sve natenane i sporo radio. I sve dok je vetar spolja donosio pahulje u prozore i vrata ložila se stara peć, koja je pomalo dimila, al' to je u polumraku, čitavoj priči, dodavalo mističnost.

„Evo vidiš kako po selu luta i za koru hleba moli, il’ teške poslove za neki dinar radi, ovaj naš Duba... više mu se ni pravo ime ne pamti... svi ga zovu Duba Rubac. A, otkud mu taj nadimak... priča se, otkad znam za sebe, za nadimak njegov i njegove familije. Nasledio je nadimak, k'o i grehe predaka. E, al' taj Duba nikada nikome ništa nije skrivio, a radi mučenik kako zna i ume, jer i nije bio dete sirotinjsko, pa da je morao sve da nauči da zna da radi... Rođen je bio, što s’ ono kaže, u svili i kadifi. Zapravo, otac i mati mu bili državni činovnici, a oni su nekad dobro živeli od plate. A, još su živeli i u zajednici... znaš kako, tu deda i baba, pa bogme i posluga, bogata kuća, imali su dosta obradive zemlje, pa kad dođe jesen, a ono... ima kukuruza, voća, vinograd pa ima i vina, a baš se i dobra rakija pekla.
Kuća, velika, u njoj Duba i roditelji, a u onoj niže dvorišta deda i baba. Baš se dobro živelo... pa još svakog meseca po dve plate u kuću. I tako, lepo je rastao mali Duba, jedinac... htedoše roditelji da ga daju u gimnaziju, pa na studije, sve po redu, pa da ga deda ženi... i dočeka praunuke – eh, moglo se i više praunuka tu roditi...

Al', sudba! Prvo je Dubi nešto stalno bilo mučno da ide u školu. Vazda je prič'o kako će preko mora i neke vode u Tursku... Onda poče i da zahteva razne stvari, pored toga što je najlepše popio i pojeo, verujem bolje od svih u selu. Malo-pomalo, al' mati primeti da se nešto dešava, da nešto nije u redu. S drugima je pričao lepo, normalno, al' ne dugo; razmeni reč-dve, pa šmugne nekud. A, u kući... strašno... sram ih je bilo da ga vode gdegod kod lekara. Sve je mislila, mladost-ludost... proći će ga. A godine su prolazile, najpre mu umre otac, u muci i čemeru što sin jedinac ne završi škole; nit' se prihvata posla na imanju, nit' njiva, nit' oranja... samo priča o lađama, tovarima zlata, blagu, sabljama... žureći po dvorištu, ulici, unezverenog pogleda, ne kupa se danima, niko ga ne interesuje, ma kakve devojke...

Oca Dubinog bolest neka od toga spopade, presamiti se i umre. Nije dugo bolovao. A deda je ostario, hteo je da sve preda unuku, al' vide i on da je đavo odn’o šalu. Dedu dokusuri to što mu sin pre vremena ode, što se ono kaže – prekoreda. Deda skopni od dvostruke tuge, pa se i on ubrzo pridruži sinu. Ostadoše baba i majka. Poče polako rasprodaja imanja, njiva po njiva. Opuste dvorište. Rasprodaše se mašine. Tanji se bogatstvo, k'o haljetak kad ga godinama nosiš. Sve tanje i tanje, rupe se vide. Za babu još beše kako-tako pristojna sa’rana.“

Ustade polako deda Boža, preturi par cepanica, tražeći najpodesniju da je založi, kako bi se najmanje zadržavala otvorena vratašca starog šporeta. Svaki sekund bespotrebno otvorenih vratašca značio bi novu količinu dima u prostoriji. I tako ložeći, nastavi polako svoju priču.

„A, kad mu majka ode u penziju, ostade sama u velikoj kući sa njim. Odatle se stalno svađa čula. Stalno je vikao na nju i tukao je, mučenicu, u nastupu besa il’ ludila, sve vičući na nju kako ga je ona upropastila i kako je ona kriva što se on nije oženio. Bože sačuvaj! Majka je jadna ćutala i trpela – plašila se da ga prijavi, a i kako da ga prijavi – ej, "svoje se meso ne jede"... Da ga slučajno ne smeste u ludnicu, il’ još gore, u zatvor.

'Sramota, sramota', govorila bi nepovezano, prste kršeći i brišući oči još vlažne od suza, ako bi je iko priupitao šta se to dešava. E, a kada oni dinari nisu više nikako vredeli – tada je rasprodala goblene, jer je zlato davno zamenila za džak brašna, šećera, koju kantu masti... U hladnim, praznim sobama se zimi više nije moglo izdržati, drva koja su imali davno su izgorela. Šta je mogla, bežeći od nemaštine, od teške naravi il ludila svog sina, bežeći od gladi, skloni se u jedno prihvatilište za stara lica... al' ne prođe ni tri nedelje, a ona umre.

I tako, Duba osta sam sa svojim golim zidovima, oborene drvene ograde koja nekad beše ponos njegovog dede, a na kojoj se kasnije grejao, bez kapije, kreveta i šupe za drvo. Spava sada po tuđim šupama, neobrijan, neočešljan, krmeljiv, nastavlja dan, i u istim ritama u kojim je sinoć počinuo, jutros je osvanuo.

Eh, kako je do toga došlo, priča se, šapuće se, mada to više nije ni važno – jer nema nikoga da molitvom, žrtvom il otkupom ispravi učinjeno... Njegov je deda odnekud iz nekih kamenjara došao, s mora valjda, bežeći od Usuda. Pričalo se, da je u onom kamenjaru, dedin pradeda, neki zulum nad mladim dečkom učinio, da je sabljom na dečake nasrtao i u rubac, kojim je sablju od krvi brisao, srebrnjake otete vezivao. Behu oni ponosni na plen i junaštvo tog navrndede i priče su o tome raspredali, al' ne behu svesni da se greh prosute krvi i sedam kolena može ispaštati i da se ne zna ko će to svojom glavom platiti. Ma, sedmog kolena neće ni biti, niti je navrndeda Dubin znao da će loza da mu se osuši a ime da zatre, da će ostati samo to nesrećno - Rubac.“

Za portal Azo Svet piše Vera Rozalija

Pročitano 80 puta
Share this article

Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…