petak, 25 avgust 2017 00:00

Pločice

U mom selu, u bačkoj ravnici, selu sličnom većini vojvođanskih sela, seoska ambulanta je sagrađena na temeljima srušene katoličke crkve. Vandalski čin rušenja građevine, koja je prkoseći vremenu stajala vekovima na tom mestu, odigrao se u drugoj polovini četrdesetih godina dvadesetog veka. Tih godina je sprovedena kolonizacija stanovništva iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore u delove Vojvodine iz kojih je prethodno iseljen nemački živalj koji je sarađivao tokom Drugog svetskog rata sa okupatorom. Došljaci su naselili napuštene kuće i doneli svoje običaje. Kako je to bilo vreme u kome je vera bila zabranjena, nekome je zasmetalo to visoko zdanje sa zvonikom koje se nalazilo u centru sela. U roku od nekoliko dana ono je srušeno. Iz tog čina, koji danas svi osuđuju, proizašla je priča koja govori o bahatosti čoveka koji nije imao veru i kazni koja ga je za života našla.

Naime, jedan od ljudi koji je među prvima učestvovao u rušenju crkve je bio i Simeun. Doselio se iz Crne Gore sa svojom porodicom, koju su činili samo supruga i kćerka, krajem četrdesetih godina prošlog veka. Uselio se u jednu od najprostranijih kuća i kao učesnik NOB-a koristio sve privilegije koje su u to vreme postojale. Prilikom rušenja katoličke crkve svidele su mu se pločice koje su bile na podu tog zdanja i poneo ih je svojoj kući. Podove u svojoj kući je popločao njima...

Narednih godina žena mu nikako nije mogla ponovo da ostane u drugom stanju. U očajanju iz tog, a možda i nekih drugih razloga, počeo je da svraća u seoske krčme i da pije. Došlo je i vreme kada mu se kći jedinica udala. Njena majka, Simeunova žena, nedugo potom preminula je posle duge bolesti i on je po kćerkinom odlasku ostao sam u kući sa pločicama iz crkve. Nije bio pri svesti, omamljen alkoholom, kada su mu javili da je dobio unuka. Potrčao je poslednjim atomom snage da vidi dete, a njegova uplakana kći je sedela na ivici kreveta i stezala u rukama veliku belu maramu u koju je dete, koje je glasno plakalo, bilo umotano. Pružila je ocu svog sina, glasno plačući. Dete je imalo kose oči i mali nos. Simeun ga je u čudu gledao. Njegova kćerka je prošaputala da su joj u bolnici rekli da njena beba ima Daunov sindrom. Otac je vratio unuka u kćerkine ruke i otrčao u svoj dom. Sledećeg jutra su ga našli mrtvog na podu popločanom pločicama iz srušene, dve decenije ranije, crkve. Srce mu nije izdržalo. Simeunovu kći je suprug dvadesetak dana posle tastove smrti, sa detetom, isterao iz kuće i zatražio razvod. Ona se vratila u napuštenu očevu kuću. Nedugo potom njen bivši muž i otac njenog deteta ponovo se oženio i kasnije dobio dva sina. Proterana i obeležena svojom nesrećom, Simeunova kći je godinama živela u kući popločanoj pločicama iz crkve, čuvajući svoje dete, koje je samo malo bilo drugačije.

Živeli su u tišini, izdržavajući se od zemlje koju je davala u arendu. Njen sin je umro pre petnaestak godina. Nedugo potom nesrećna žena je preminula. Kuća u kojoj je odrasla i živela, od strane nekih daljih rođaka data je na prodaju. I dan-danas stoji urušenih zidova i niko ne želi da je kupi. Kažu da pločice još uvek neokrnjene stoje u njoj. Kada prepričavaju Simeunovu sudbinu, seljani za sve zlo koje ga je snašlo krive čin u kom je on aktivno učestvovao - rušenje crkve i stavljanje pločica iz tog zdanja u svoju kuću. Ovde ću samo napomenuti, nešto možda nevažno za ovu priču, da je pravoslavnu crkva u selu pošteđena vandalizma, a njena vrata su širom otvorena tek pre petnaestak godina. Što se tiče temelja crkve na kojima je, kako sam na početku već rekla, sagrađena zgrada ambulante, i taj temelj kao da vuče neku nesreću. Naime, u selu se lekari zadržavaju jako kratko, tako da se godinama menjaju kao da niko od njih ne želi da tu dugo ostane. Dođu i posle par meseci odu, kao da ih nešto tera da napuste tu građevinu. A bolesnih je sa godinama sve više...

Za portal piše Slavica Mršić-Petrović

Objavljeno u Šta nam se događa
Top
We use cookies to improve our website. By continuing to use this website, you are giving consent to cookies being used. More details…